Majka čuvenog „ranjenog orla“ iz istoimene serije nikoga nije ostavila ravnodušnim svojom harizmom. Prvakinja Jugoslovenskog dramskog pozorišta, čija pojava na sceni daruje gledaocima magiju, briljirala je u 51 pozorišnom naslovu u karijeri dugoj više od 30 godina, a igrala je i u serijama „Policajac sa Petlovog brda“, „Greh njene majke“, „Nepobedivo srce“, „Montevideo, Bog te video“… Ostvarila je zapažene uloge u filmovima „Šišanje“, „Masmediologija na Balkanu“, „Zverinjak“…
Završila je glumu u klasi profesora Arsenija Jovanovića. Odrastala je u Valjevu. Kroz život vodila ju je starogrčka mudrost „Ničeg preko mere“ kao i reči Rađarda Kiplinga „Ako zadobiješ pobedu posle poraza i te dve varke pođednako primiš, bićeš Čovek, sine moj“ iz pesme „Ako“.
Jasmina Avramović odrasla je u Valjevu, a otac je na nju, kako kaže, kao i na svaku devojčicu imao „značajniji uticaj“.
Trenutno publika može da je vidi u jednoj sasvim drugačijoj, nestandardnoj predstavi, „Tramvaj zvani samoća“ u režiji Stevana Bodrože. Predstava se ne igra ni na jednoj pozorišnoj sceni, već u tramvaju broj šest.
Putnici tokom osamdesetominutne vožnje prate omnibusnu formu od četiri priče.
– U našoj predstavi nema poklona. Glumci uđu na stanici, kao putnici odigramo scenu iz svojih likova i priča, ne ignorišući ostale putnike, i izađemo. Uđu drugi likovi, iz druge priče, i tako do kraja. Ne vraćamo se da bismo se klanjali i dobili aplauz, drugim rečima, ne ponašamo se kao glumci predstave već kao obični putnici. Nezaboravno se zabavljamo, a ljudi iz tramvaja imaju, sigurna sam, nešto za sećanje…
Valjevske radosti
– Roditelji su imali najvažniju ulogu u mom odrastanju. Otac mi je otkrivao vedriju stranu života. Sedeći na njegovim ramenima zadivljeno sam gledala konje na valjevskom hipodromu. I danas imam tu sliku pred očima, a mislim da sam imala tri-četiri godine. On me je vodio u bioskop, na košarkaške utakmice, u cirkus, na vašare, u muzeje, učlanio u sportsko društvo Partizan kada sam imala šest godina… Išli smo na ćevape nedeljom u baštu Zdravljaka, na teniski teren u parku Pećina, na časove plivanja u Komein bazen, učio me je da vozim bicikl, vodio me na sportski aerodrom Divci, na planinu, u Beograd, na Kalemegdan.
Njemu sam zahvalna što sam zavolela umetnost, sport i prirodu. I što je važno, pokazao mi je da čovek može uživati u životu na razne načine i da se ne mora baciti „sve na jednu kartu“. Ta lekcija mi je korisna kada osetim da posao „štuca“. Jer, uvek ima nešto još! Majka mi je otkrivala da život nije lak, da su ljudi često lažno dobri. Ona je život shvatala malo dramatičnije, a meni to prenosila u želji da me sačuva. Dok smo se tata i ja „valjali“ od smeha gledajući Čaplina na televiziji, ona je u prolazu, radeći pet poslova ođednom, dobacivala da je za nju tu „previše glupiranja“. Otac je izvor mog dara komičarke, a majka dara tragičarke. Zahvalna sam im što sam dobila obe strane života „na uvid“.
– Bila sam odličan đak. I danas pamtim svoju učiteljicu Milicu Maksić. Posebno sam bila aktivna i veoma dobra u sportu i recitovanju, pa i pevanju. U gimnaziji sam bila u dramskoj sekciji. Srpsko-hrvatski i književnost i fizičko vaspitanje su mi bili omiljeni predmeti u osnovnoj školi. U gimnaziji sam volela i psihologiju, filozofiju, logiku i ne znam zašto latinski jezik. Osnovna škola je bila bezbrižna. U gimnaziji sam otkrila da mama ništa nije pričala bezveze, što sam mislila kao mlađa. Proces sazrevanja ume da bude nekada i bolan. To i pomaže da postanete čovek.
Ispekla zanat u amaterizmu
– Uzore nikada nije imala, jer sam želela da negujem svoj stil. Inače, časove glume tokom studija sam najmanje volela. Bili su mi nezanimljivi i dosta mučni. Ali scenski pokret, akrobatika, balet, dikcija, scenske borbe, to mi je sve bilo lepše. Moj profesor glume je rekao da ćemo zanat naučiti u pozorištu, a na časovima se bavio nekom metodom „širenja vidika glumačkog pristupa poslu“. Nisam ga razumela, sada znam šta je mislio i želeo. Plašila sam se da ću biti uskraćena za zanat. A ispostavilo se da se ja jedina nisam morala toga da se plašim, jer sam zanat dosta pokupila u amaterizmu. Valjevski amateri su uvek radili sa profesionalnim rediteljima i tamo sam dosta naučila, kao i od pokojnog Debelog, kako smo zvali od milja čoveka koji je vodio Omladinski studio amatera.
Balerina i rukometašica
– Glumom sam se bavila još u osnovnoj školi. Igrala sam na priredbama kod učiteljice, u višim razredima osnovne sam se takmičila vrlo uspešno u recitovanju, tokom gimnazije igrala sam u Omladinskom studiju amatera i amaterskom društvu „Abrašević“, kao i u dramskoj sekciji gimnazije. Bavila sam se i folklorom, išla na balet kod Jelene Katić, takmičila se u trčanju na kratke staze, skoku uvis, igrala rukomet za školu i sve je to pomoglo mom glumačkom poslu. Glumac je telo – telo što svestranije, to lakše i bolje izaziva emocije kod drugih.
– Nakon gimnazije nisam uspela da upišem Akademiju, pa sam se se našla na svetskoj književnosti na Filološkom fakultetu. Na studije glume primljena sam iz trećeg pokušaja. Tri godine sam konkurisala, bila sam primana u uži izbor sva tri puta, što je čudno jer tu ne primaju nekoga ko je prethodne godine bio u užem izboru. Mislim da sam bila skoro formirana glumica, a na Akademiji više vole „sirov talenat“, a oni vas uče zanatu. Ja sam, izgleda, mogla odmah u pozorište. U međuvremenu sam završila dve godine na Filološkom fakultetu. Žao mi je što nisam i taj fakultet završila, ali sam već na drugoj godini Akademije dobila posao na RTS-u, dečju seriju „Erićijada“. Nizali su se poslovi, već sam počela da zarađujem, na trećoj godini sam dobila stipendiju Jugoslovenskog dramskog pozorišta, na četvrtoj bila njihov pripravnik i kada sam diplomirala zaposlena sam kao prvakinja. Evo još radim tamo.
Složne kolege
– Profesor Arsenije Jovanović i ja se nismo mnogo razumeli i voleli, ali sam njemu zahvalna što smo svi kao klasa došli u JDP kada je režirao kultnu „Kolubarsku bitku“ i svi dobili nove šanse, a samo nas troje i zaposlenje. Danas se volimo i odlično slažemo. U toj predstavi smo mi devojke sa klase imale po repliku i pevale smo na početku. Za karte se čekao red do ulaza u SKC.
– Lepo je biti glumica, ako zaista trajete i ako volite što idete na posao. Zašto je nekome lepo biti glumac, individualno je. Kod mene, pored praktičnih stvari kao što su male, sitne protekcije i usluge, dominira osećanje da vas vole ljudi kao omiljenog rođaka, a da su vam potpuno nepoznati. Moja je sreća što sam uspela da od onoga što mi je ponuđeno da radim tokom karijere budem zadovoljna. Nisam ogorčena ni tužna što mi nije nuđeno da radim sve što sam želela. Smatram da je najvažnije što trajem i što sam uspela da održim osećanje da je moj posao velikim delom igranje, a ja volim da se igram jer je igranje radost. A ako vas za to još i plaćaju, pa to jeste razlog zašto je lepo biti glumica.
– Pozorište je mesto gde se osećam kao svoj na svome. Najviše sam radila na daskama koje život znače. Na televiziji sam dosta radila, dok mi je na filmu nuđeno dosta poslova koje sam odbijala, iz raznih razloga. Nisam imala tu sreću da mi bude nuđeno nešto što bih poželela…
Vesti online
