POJEDINAÄŒNA POSETA MUZEJU

Tokom 50tih godina prošloga veka Narodni muzej Valjevo, koji je tada bio smešten na oko 150 kvadratnih metara Muselimovog konaka, godišnje je obilazilo u proseku oko 7.000 posetilaca, dok je danas prosečna poseta muzeju koji se nalazi u mnogo većem prostoru, sa znatno bogatijim sadržajem, nešto veća od 20.000. Kako vidimo, u rasponu od pola veka poseta je tri puta veća, ali je i broj stanovnika Valjeva znatno povećan. Međutim, na povećanje posete nisu uticali naši sugrađani.

Očigledno je da se za pola veka puno toga promenilo. Muzej je nesumljivo postao  turistička atrakcija koju masovno posećuju ljudi sa strane, dok je broj posetilaca iz Valjeva skoro duplo manji, i ako naš grad, danas ima tri puta više stanovnika nego tokom pedesetih godina prošloga veka.

Zanimljivo je da se pomene da je u muzejskim hronikama vođenim tokom pedesetih godina zabeleženo i sledeće: “Danas je u Valjevu počeo Ilindenski vašar i poseta muzeju je znatno veća nego tokom ostalih dana. Muzej je posetilo više od 100 pojedinaca iz Valjeva i okolnih sela, a takva poseta se očekuje i u narednih dana, pošto vašar traje tri dana”.

Tako je bilo nekada, a danas je potpuno neočekivano da organizacija bilo kog događaja koji u grad privlači masu stanovnika dovede do znatne povećane posete muzejskim sadržajima. Primera radi, tokom sedmodnevnog trajanja ovogodišnjih Tešnjarskih večeri, kada je muzej radio do 22 časa, centralnu postavku je obišao 171 posetilac, od čega je 71 iz Valjeva.

            Zašto je to tako nije teško objasniti, bar kada je reč o pojedinačnim posetiocima. Pored nezainteresovanosti, malodušnosti, brige za egistencijom koja nadvladava kulturne potrebe, što je odlika svih država u tranziciji,  uočava se nešto što je karakteristično i za razvijene zemlje.  To je velika konkurencija u borbi za potrošnju slobodnog vremena građana, vremena doklioce. Pedesetih godina prošloga veka slušanje radio programa, odlazak u bioskop, poseta vikendom sportskih utakmica, ili odlazak jednom u nekoliko meseci na neku zabavu, bile su jedine mogućnost za provođenje dokolice. U takvoj situaciji građani su se lakše odlučivali da povremeno obiđu i muzejske sadržaje. A danas imamo televiziju, brojne kablovske i satelitske programe, kompjutere, internet, video igre, zatim razne klupske zabave, mnogo više različitih zabavnih i sportskih događanja… U takvoj situaciji poseta muzejima je postala manje atraktivna i istisnuta je iz navike. Istina, i dalje ne mali broj ljudi ima potrebu i naviku da posećuje muzeje, ali tu potrebu obično zadovoljava prilikom putovanja. Boravak u nekom drugom mestu, u zemlji i inostranstvu, jedinstvena je prilika da se poseti tamošnji muzej, prilika koja se možda neće više ponovo ukazati, bar ne u doglednoj budućnosti. A muzej u našem svakodnevnom okruženju  uvek je tu. Njega možemo da posetimo kada god to hoćemo. I zato tu posetu često odlažemo. A dokolicu provodimo pred televizorom ili kompjuterom. Ipak, uprkos tome, i naš muzej ima svoju stalnu, ponovljenu, publiku. Tako, tokom avgusta ove godine od 417 posetilaca centralne postavke, njih 96 su bili naši sugrađani. Pri anketiranju apsolutna većina se izjasnila da je već bila u muzeju, i to više puta. Od onih ređih, koji su stalnu postavku posetili po prvi put, zanimljiv je primer jedne sugrađanke koja je izjavila da ju je na posetu nagovorila unuka koja je sa svojom pretškolskom grupom već posećivala muzej. Takvi posetioci, koji po prvi put dolaze u postavku koja postoji već duže od 9 godina, obično ulaze sa  stereotipnim ubeđenjem da je muzej neko dosadno mesto, a onda u knjigu utisaka upišu da su veoma prijatno iznenadjeni, i da nisu očekivali ono što su u muzeju videli i doživeli i da će doći ponovo.

Opisana slika koja prikazuje slabu zainteresovanost odraslih sugradjana za stalne postavke svojih lokalnih muzeja, nije karakteristična samo za Valjevo, niti za Srbiju, već za lokalne muzeje širom sveta.  Zato se za muzejske posetioce iz okruženje organizuju raznovrsni i brojni privremeni programi kraćeg trajanja, namenjeni različitim ciljnim grupama, a koji ih stalno podsećaju na postojanje muzeja kao institicije. To su tematske izložbe, radionice, predavanja, promocije, koncerti, dramske I filmske večeri,  kao i različite manifestacije sa performansima, kakva je i ‘’Noć muzeja’’. Ovakvi programi  prevashodno su mamenjeni lokalnoj publici, dok su stalni sadržaji stalne postavke zanimljivije posetiocima sa strane. Tako je u svetu, a mi se trudimo da tako bude i u Valjevu. Međutim, u svetskim muzejima stalne muzejske postavke su i uobičajeni 3D udžbenici namenjeni za zanimljivije savladavanje različitih gradiva za učenike lokalnih škola. Đaci u njih redovno svraćaju, više puta godišnje. Ili organizovano, da bi se u muzeju održali časovi po nastavnom planu, ili pojedinačno ili u manjim grupama, u cilju  izrade projektnih zadataka.  Već smo videli da je tako bilo i u Valjevu pre više od pola veka, a sećam se da je tako bilo i početkom devedesetih, kada sam ja počeo da radim kao kustos. Na žalost, takva praksa  se izgubila tokom kriznih, ratnih devedesetih godina. Jedan od razloga je bio i taj što je zbog dotrajalosti celog objekta stara stalna postavka bila zatvorena 1997. godine. Bio sam ubeđen da će se ta praksa lako i brzo ponovo uspostaviti sa inovacijom postavke u Muselimovom konaku 2004. i sa otvaranjem nove atraktivne centralne kompleksne postavke 2007. godine. Na žalost, to se nije dogodilo, i pored mnogo uloženog truda.

Zaista smo učinili puno toga da postavke muzeja postanu zanimljivo i pristupačno pomoćno nastavno sredstvo, ali na žalost nisam zadovoljan rezultatom.  Kako bi poseta muzeju, a naročito česta poseta, bila što manji udarac na džep roditelja uvedene su đačke pretplatne ulaznice, koje se nabavljaju organizovano preko škole. Umesto 200 dinara, koliko košta jedan ulazak u Muzej, učenici mogu da sa tom ulaznicom za samo 100 dinara dolaze u Muzej bezbroj puta tokom cele školske godine kao i tokom raspusta. Pored toga, nabavljene su i lako mobilne stolice, kako bi po potrebi nastava mogla da se održava u različitim muzejskim salama. O ovim pogodnostima se svake godine obaveštavaju sve škole, i dopisima i usmeno, međutim odziv je veoma slab. Većina škola se ne odaziva, a opet, one koje i nabave pretplatne ulaznice, retko ih upotrebljavaju za kolektivne organizovane posete, već obično učenici sa njima dolaze pojedinačno.

            U svakom slučaju, ove pogodnosti i dalje postoje, i nadam se da će u doglednoj, bliskoj budućnosti ostvariti pun planirani efekat.

Jedna od “konkurencija” muzejima za privlačenje publike su i sve popularnije društvene mreže, poput Face Book-a.  U početku, kada je FB kod nas postao popularan, on je bio izvanredno sredstvo za obaveštavanje potencijalnih posetilaca o programima muzeja, i alat za privalačenje publike. Sećam se da smo jedne nedelje imali akciju besplatnog ulaska za sve FB prijatelje naše stranice, i ljudi su dolazili ne samo iz Valjeva, već i iz Obrenovca, Beograda i drugih mesta. A jedan mladi par iz Inđije je, odazivajući se na ovaj naš poziv, proveo u Valjevu dva dana.

Međutim, danas se situacija znatno promenila. FB strane i grupe muzeja imaju znatno više fanova nego ranije, ali oni “žive” na FB-u, i svoj virtuelni život ne povezuju sa realnim životom.  Oni se odazivaju pozivima na dogadjaje, traže fotografije, lajkuku, šeruju, komentarišu…, ali ne dolaze. Bar ne u onom broju koju bi smo očekivali na osnovu njihove brojnosti i virtuelne aktivnosti. Očigledno, postajemo sve više virtuelno druželjubivi, a realno otudjeniji.

Vladimir Krivošejev

direktor Muzeja Valjevo