Мајка чувеног „рањеног орла“ из истоимене серије никога није оставила равнодушним својом харизмом. Првакиња Југословенског драмског позоришта, чија појава на сцени дарује гледаоцима магију, бриљирала је у 51 позоришном наслову у каријери дугој више од 30 година, а играла је и у серијама „Полицајац са Петловог брда“, „Грех њене мајке“, „Непобедиво срце“, „Монтевидео, Бог те видео“… Остварила је запажене улоге у филмовима „Шишање“, „Масмедиологија на Балкану“, „Зверињак“…
Завршила је глуму у класи професора Арсенија Јовановића. Одрастала је у Ваљеву. Кроз живот водила ју је старогрчка мудрост „Ничег преко мере“ као и речи Рађарда Киплинга „Ако задобијеш победу после пораза и те две варке пођеднако примиш, бићеш Човек, сине мој“ из песме „Ако“.
Јасмина Аврамовић одрасла је у Ваљеву, а отац је на њу, како каже, као и на сваку девојчицу имао „значајнији утицај“.
Тренутно публика може да је види у једној сасвим другачијој, нестандардној представи, „Трамвај звани самоћа“ у режији Стевана Бодроже. Представа се не игра ни на једној позоришној сцени, већ у трамвају број шест.
Путници током осамдесетоминутне вожње прате омнибусну форму од четири приче.
– У нашој представи нема поклона. Глумци уђу на станици, као путници одиграмо сцену из својих ликова и прича, не игноришући остале путнике, и изађемо. Уђу други ликови, из друге приче, и тако до краја. Не враћамо се да бисмо се клањали и добили аплауз, другим речима, не понашамо се као глумци представе већ као обични путници. Незаборавно се забављамо, а људи из трамваја имају, сигурна сам, нешто за сећање…
Ваљевске радости
– Родитељи су имали најважнију улогу у мом одрастању. Отац ми је откривао ведрију страну живота. Седећи на његовим раменима задивљено сам гледала коње на ваљевском хиподрому. И данас имам ту слику пред очима, а мислим да сам имала три-четири године. Он ме је водио у биоскоп, на кошаркашке утакмице, у циркус, на вашаре, у музеје, учланио у спортско друштво Партизан када сам имала шест година… Ишли смо на ћевапе недељом у башту Здрављака, на тениски терен у парку Пећина, на часове пливања у Комеин базен, учио ме је да возим бицикл, водио ме на спортски аеродром Дивци, на планину, у Београд, на Калемегдан.
Њему сам захвална што сам заволела уметност, спорт и природу. И што је важно, показао ми је да човек може уживати у животу на разне начине и да се не мора бацити „све на једну карту“. Та лекција ми је корисна када осетим да посао „штуца“. Јер, увек има нешто још! Мајка ми је откривала да живот није лак, да су људи често лажно добри. Она је живот схватала мало драматичније, а мени то преносила у жељи да ме сачува. Док смо се тата и ја „ваљали“ од смеха гледајући Чаплина на телевизији, она је у пролазу, радећи пет послова ођедном, добацивала да је за њу ту „превише глупирања“. Отац је извор мог дара комичарке, а мајка дара трагичарке. Захвална сам им што сам добила обе стране живота „на увид“.
– Била сам одличан ђак. И данас памтим своју учитељицу Милицу Максић. Посебно сам била активна и веома добра у спорту и рецитовању, па и певању. У гимназији сам била у драмској секцији. Српско-хрватски и књижевност и физичко васпитање су ми били омиљени предмети у основној школи. У гимназији сам волела и психологију, филозофију, логику и не знам зашто латински језик. Основна школа је била безбрижна. У гимназији сам открила да мама ништа није причала безвезе, што сам мислила као млађа. Процес сазревања уме да буде некада и болан. То и помаже да постанете човек.
Испекла занат у аматеризму
– Узоре никада није имала, јер сам желела да негујем свој стил. Иначе, часове глуме током студија сам најмање волела. Били су ми незанимљиви и доста мучни. Али сценски покрет, акробатика, балет, дикција, сценске борбе, то ми је све било лепше. Мој професор глуме је рекао да ћемо занат научити у позоришту, а на часовима се бавио неком методом „ширења видика глумачког приступа послу“. Нисам га разумела, сада знам шта је мислио и желео. Плашила сам се да ћу бити ускраћена за занат. А испоставило се да се ја једина нисам морала тога да се плашим, јер сам занат доста покупила у аматеризму. Ваљевски аматери су увек радили са професионалним редитељима и тамо сам доста научила, као и од покојног Дебелог, како смо звали од миља човека који је водио Омладински студио аматера.
Балерина и рукометашица
– Глумом сам се бавила још у основној школи. Играла сам на приредбама код учитељице, у вишим разредима основне сам се такмичила врло успешно у рецитовању, током гимназије играла сам у Омладинском студију аматера и аматерском друштву „Абрашевић“, као и у драмској секцији гимназије. Бавила сам се и фолклором, ишла на балет код Јелене Катић, такмичила се у трчању на кратке стазе, скоку увис, играла рукомет за школу и све је то помогло мом глумачком послу. Глумац је тело – тело што свестраније, то лакше и боље изазива емоције код других.
– Након гимназије нисам успела да упишем Академију, па сам се се нашла на светској књижевности на Филолошком факултету. На студије глуме примљена сам из трећег покушаја. Три године сам конкурисала, била сам примана у ужи избор сва три пута, што је чудно јер ту не примају некога ко је претходне године био у ужем избору. Мислим да сам била скоро формирана глумица, а на Академији више воле „сиров таленат“, а они вас уче занату. Ја сам, изгледа, могла одмах у позориште. У међувремену сам завршила две године на Филолошком факултету. Жао ми је што нисам и тај факултет завршила, али сам већ на другој години Академије добила посао на РТС-у, дечју серију „Ерићијада“. Низали су се послови, већ сам почела да зарађујем, на трећој години сам добила стипендију Југословенског драмског позоришта, на четвртој била њихов приправник и када сам дипломирала запослена сам као првакиња. Ево још радим тамо.
Сложне колеге
– Професор Арсеније Јовановић и ја се нисмо много разумели и волели, али сам њему захвална што смо сви као класа дошли у ЈДП када је режирао култну „Колубарску битку“ и сви добили нове шансе, а само нас троје и запослење. Данас се волимо и одлично слажемо. У тој представи смо ми девојке са класе имале по реплику и певале смо на почетку. За карте се чекао ред до улаза у СКЦ.
– Лепо је бити глумица, ако заиста трајете и ако волите што идете на посао. Зашто је некоме лепо бити глумац, индивидуално је. Код мене, поред практичних ствари као што су мале, ситне протекције и услуге, доминира осећање да вас воле људи као омиљеног рођака, а да су вам потпуно непознати. Моја је срећа што сам успела да од онога што ми је понуђено да радим током каријере будем задовољна. Нисам огорчена ни тужна што ми није нуђено да радим све што сам желела. Сматрам да је најважније што трајем и што сам успела да одржим осећање да је мој посао великим делом играње, а ја волим да се играм јер је играње радост. А ако вас за то још и плаћају, па то јесте разлог зашто је лепо бити глумица.
– Позориште је место где се осећам као свој на своме. Највише сам радила на даскама које живот значе. На телевизији сам доста радила, док ми је на филму нуђено доста послова које сам одбијала, из разних разлога. Нисам имала ту срећу да ми буде нуђено нешто што бих пожелела…
Vesti online
