Поводом обележавања Дана града Ваљева – 20. марта, данас је у Галерији Народног музеја Ваљево отворена историјска изложба “Трагом једне заборављене идеје”.
Изложбу “Трагом једне заборављене идеје”, свечано је отворила директорка Народног музеја Јелена Николић Лекић.
“Током вишевековног развоја Ваљева начињен је низ урбанистичких и инвестиционих подухвата, који су из корена променили слику нашег града. Један од њих је смишљен и реализован током педесетих година прошлог века, а било је то претварање старе градске пијаце у један плато, трг и изградња модерне зграде Дома културе. Наш Дом културе отворен је 8.марта 1960.године. Само неколико месеци касније, 23.октобра откривен је монументални Споменик борцима револуције на Видраку, са представом партизана Стјепана Филиповића, који је у мају 1942.године обешен на старој градској пијаци. Неспорно је да је ово за то време био не само културни, инвестициони и урбанистички потез, већ и један идеолошки меморијал. Ипак, остало је у јавности непознато да је до оваквих интервенција на урбаном ткиву Ваљево дошло изменом једне сасвим другачије идеје. Она се заправо активно развијала неколико деценија раније и односила се на обележавање места Сече кнезова. Изложба коју данас отварамо на Дан града Ваљева и 118 година ослобођења у Првом српском устанку, истраживачки документовано презентује и повезује један стари дрвени крст, један камени обелиск, један монументалан нереализовани споменик, који ћете видети. Бисте кнезова Илије и Алексе, који се налазе испред Народног музеја Ваљево, споменик Илији Бирчанину, који се налази у манастиру Ћелије, Споменик борцима револуције, споменик Проти Матеји Ненадовићу и Војводи Живојину Мишићу, али и судбини куће Ненадовића, Старе ваљевске пијаце и Дома културе”, нагласила је директорка Народног музеја Ваљево Јелена Николић Лекић.
На који начин је све ово повезано, говорио је аутор изложбе и аутор каталога „Трагом једне заборављене идеје у потрази за идентитетом града“, др Владимир Кривошејев.
“Сеча кнезова и све што је она донела, деценијама је представљало реперну тачку идентитета Ваљева.Ток обележавања места Сече кнезова био је веома дуг, њему су прикључене и идеје обележавања сећања. Ток обележавања места Сече кнезова био је веома дуг и са бројним бочним и побочним рукавцима. Њему су прикључене и идеје обележавања сећања на друге знамените Ваљевце. Из њега се развила и идеја о оснивању ваљевског Музеја, као и о изградњи трга са монументалним спомеником иза кога би се налазио и Дом културе. Послератне деценије и све оно што су оне донеле су ову идеју скренуле у другом правцу. Реализовано је нешто делимично слично, али идеолошки потпуно другачије, уз промену не само почетних замисли, већ и препознатљивог бренда градског идентитета. Монумент посвећен борцима револуције поставио је у други план сећање на Ненадовиће, њихову кулу на Кличевцу и само место погубљења кнезова, али било је и другачијих идеја. Краљ Александар Обреновић и Чика Љуба Ненадовић 1893.године саде спомен дрво, обележавајући оквирно место на обали Колубаре, где су приликом Сече кнезова погубљени Алекса Ненадовић и Илија Бирчанин. Нешто касније, основан је и организациони одбор за подизање већег спомен обележја погубљеним кнезовима. Испред зграде Гимназије (Музеј) 1904.године постављен спомен крст, у знак сећања на погубљене кнезове. Планира се подизање већег спомен обележја. Нешто касније, приликом изградње зграда касапа, крст је пренет у двориште школе. Уместо старог дрвеног крста испред зграде Гимназије (у то време Основна школа, данас Музеј) 1923.године постављен је камени обелиск. Године 1929. оновљена је идеја за подизање већег спомен обележја Сечи кнезова и покренута иницијатива за оснивање одбора. Од 1932/33. године на иницијативу Удружења Ваљеваца у Београду, 1929.године у Београду и Ваљеву су основани одбори за подизање већег споменика, али не само погубљеним кнезовима већ и другим знаменитим Вальевцима палим у борбама за ослобођење и уједињење од 1804. до 1918.године. У периоду од 1939/40. одабрано решење за Споменик знаменитим Ваљевцима, са представама кнезова Алексе и Илије, Проте Матеје и Војводе Мишића. Претходно је одлучено да се он постави на пијаци, која ће бити претворена у трг, а да се иза трга сагради Дом културе. Рат је прекинуо све активности од 1939/40. По завршетку Другог светског рата, 1947.године покренута је иницијатива да се подигне споменик Борцима револуције 1941/45. Једна од предложених локација је почетак Карађорђеве улице. Године 1953. обновљена је стара идеја да се пијаца претвори у трг, да се на њему саграде Дом културе и споменик, али не знаменитим Валтерима, већ борцима револуције. Потом се развија идеја да на том тргу дигне мањи споменик висине 3 м, а да се на брду Видрак подигне велики споменик са фигуром Стјепана Филиповића. Убрзо се одустаје од мањег споменика и одлучује да се уместо њега поред Дома културе постави биста Стјепана Филиповића. Уместо каменог обеиска испред основе школе су постављене бисте кнезова Алексе Ненадвића, Илије Бирчанина 1954.године, а обелиск је пренет у манастир Ћелије и постављен на гроб Илије Бирчанина”, говорио је Кривошејев.
По речима Кривошејева, аутора изложбе, бисте су се првобитно налазиле на трему зграде, а са преласком Музеја у тај објекат (1968/69.) премештене су на плато испред. У марту на новосаграђеном тргу свечано је отворен Дом културе, а у октобру и Споменик борцима револуције на Видраку. Нешто касније на хотелу “Гранд” је постављен мозаик Сеча кнезова, као обележје оквирног места овог догађаја. Уклоњен је приликом реконструкције хотела 1987.године. Испред Дома културе 1976.године постављена је биста Стјепана Филиповића. Године 1984. Испред Привредног суда откривен је Споменик Проте Матеје Ненадовића, а 1987.године испред реконструисаног хотела “Гранд” откривен је споменик Војводе Живојина Мишића. Поред Музеја је 2004.године постављено спомен обележје оквирног места Сече кнезова.
Кривошејев је још говорио да је током 60 – их година Слободан Јефтик Пулика пред ваљевске званичнике изнео низ веома занимљивих предлога, а један од многобројних предлога био је да се место уз Колубару, где је прво било засађено спомен дрво, а потом и постављен дрвени крст који је убрзо пренет у двориште школе, како би се ту направили „касапи“, ослободи свих објеката. Такође, ова идеја је била на трагу предлога који је 1933. године изнео Светолик Гребенац:
„Најзначајније историјско место у Ваљеву је несумљиво оно где су посечени кнезови. Зато се у регулационом плану мора предвидети уклањање касапница са тога места. И цео простор узводно од гвозденог моста мора се евакуисати, да би се на том целом терену подигао парк, а на самом месту сече, тамо где је показао Чика Љуба, подигао споменик.“ Идеја није реализована, а на њу данас подсећа садржај једне фасцикле која се чува у Стручном архиву Народног музеја Ваљево”, закључио је Кривошејев.
B.J.
