Mnogi smatraju da je njihovih pet minuta vrednije od nečijih drugih, pa ispada da su oni koji poštuju pravila – nesposobni
Izvini, molim te, izvoli, hvala. Kako vam zvuče ove reči? Da li ih lako „prevaljujete“ preko usana? Dopiru li do vas svakodnevno? Ili ih slušate kao šapat koji vam para uši, jer niste na njega navikli? Ako su četiri osnovne zapovesti bontona postale izuzetak umesto pravila, šta se to dogodilo sa kulturom lepog ponašanja? I gde je onda, pred današnjom „pticom rugalicom“, utočište pronašao čovek kojem je još normalno da se izvini i zahvali, a reči „molim te“ i „izvoli“ nisu mu strane? Sakrio se? Pobegao? Nastradao?
Prilagodio se da bi opstao – odgovor je većine stručnjaka. I tu onda počinje da se raspetljava klupko koje nam potvrđuje da je kultura lepog ponašanja, a ona je mnogo više od četiri osnovna imperativa, posustala. Nije više u „dobrom tonu“.
Sociolog kulture dr Ratko Božović kaže da je njen krah posledica devalvacije životnog stila, koja nam se događa već decenijama.
– Ušli smo u nedaće, stigle su nas nevolje, bili smo prinuđeni da krenemo u borbu za elementarnu egzisteniciju i tako smo se promenili na gore – smatra Božović. – Nastradalo je poverenje u drugog, izgubilo se saosećanje, u prvi plan je izbio egocentrizam i, kako je davno dešifrovao naš veliki arhitekta Bogdan Bogdanović, zavladao je teror nad ukusom. Okrenuli smo se banalnom, a ljudskost ostavili po strani, oprostili se od nje. Nekada su nas učili da budemo uljudni, vaspitavali su nas u tom maniru i kod kuće i u školi, a sada nas gledaju kao da smo sa druge planete ako se pristojno ophodimo prema drugima i u prisustvu drugih.
Pod kapu kulture lepog ponašanja staje toliko toga, da se njeno prisustvo/odsustvo prepoznaje na svakom koraku. Čim izađete iz kuće, već ste u prilici da pokažete fine manire koji, pritom, ništa ne koštaju. Obično „Dobro jutro“ komšiji, kojem ćete, ukoliko je stariji, pridržati vrata i pitati ga kako je, ne boli. Ali, čini se da je i to postalo luksuz. Učitelji i profesori su nekada bili uzori, a u školama sada često izostaje i minimum poštovanja. Isto važi i za situaciju na radnom mestu, gde se više ne zna ko je nadređeni, a ko podređeni. Manjak kulture se oseti i u kafićima, restoranima, tržnim centrima, a neprimereno odevanje se takođe uklapa u ovu priču.
Šta tek reći o onima koji bi sve da završe preko reda. Ne haju ni ako ih neko ljubazno opomene. Jednostavno, njihovih pet minuta je vrednije od nečijih drugih, pa ispada da su oni koji poštuju pravila i čekaju u redu – nesposobni. U Srbiji nisu retke ni žestoke svađe, pa i tuče zbog toga što ljudi ne poštuju red na šalteru, kod lekara, u samousluzi…
Slična je situacija i u saobraćaju. Prebrza i nepažljiva vožnja, trube koje paraju uši uz psovke, pešaci koji pretrčavaju ulicu van pešačkog… Sve je ovo deo svakodnevnog scenarija u Srbiji. Interesantno je kako se “bundžije“ iz naše zemlje promene kada dođu u uređene sisteme neke druge države, gde red u banci ili pravila u sabraćaju moraju da se poštuju. Doduše, u uređenom sistemu će i radnica na šalteru da vas dočeka sa širokim osmehom i dati sve od sebe da pomogne…
Koliko smo postali netrpeljivi i sebični, a to je opet domen lepog ponašanja, možda se najbolje vidi u gradskom prevozu. Guranje da uđemo unutra, neustupanje mesta starijima, dobacivanje, glasni razgovori preko telefona, psovke i neukusno smejanje – slika su koja nikome ne služi na čast, a uz to vaspitava najmlađe članova društva. Šta nam se to dogodilo?
– Izmenjena socijalna klima i globalne, epohalne promene poremetile su harmoniju među ljudima i uslovili problematično ponašanje. To je sada naš usud. Većina je ušla u uloge i tako živi. Ja sam direktor, ja sam doktor… A gde je čovek? Hoćemo li ga svećom tražiti. Ako nema njega, nema ni humanosti. A nema ga. Kod nas je postradao moral, više nema ni solidnosti ni solidarnosti, empatija je davna prošlost, a prijateljstvo raspršeno. Izgubili smo potrebu ne samo da budemo učitivi i pomažemo drugima, nego smo čak počeli i da im odmažemo. Brinemo samo o sebi i svojim interesima, a komšiji može da crkne krava i da se ne osvrnemo – objašnjava sociolog kulture.
U bici za egzistenciju i trci za materijalno, gazimo potrebu da negujemo čoveka u sebi. Zato i ne primećujemo koliko su nam teške postale obične reči pozdrava ili podrške, koliko nam je nevažno da li smo tog dana bili pristojni na javnom mestu. Svi žurimo, a to ubrzanje je, kaže Božović, vetar koji nas nosi kao lišće. A ono ili zaluta u blatu ili ga drugi gaze. Ako ne pristanemo da budemo deo društvenog mulja, dozvoljavamo da nas on pritiska. Zato i jesmo toliki konformisti u odbacivanju osnovnih pravila bontona.
– Ono što bi trebalo da je normalno, postaje šapat koji se ne čuje i ne primećuje. Ostaje beznadežno izgubljen u našoj pustinji, jer svi drugi viču, aplaudiraju buci i besu. Problem je što smo izgubili sposobnost da slušamo druge, zato što smo fokusirani samo na sebe. I tu je kultura lepog ponašanja na udaru. Ako ne čujemo one koji nam pričaju, ponašamo se nepristojno. Ali to je toliko postalo često, da ni ne primećujemo koliko je neukusno – kaže Božović.
PRIMENITE BONTON PRAVILA
BONTON, na francuskom dobar ton, je kodeks ponašanja, izražavanja, komuniciranja, izgledanja, kojeg bi trebalo da se pridržava svaki član društva. Neka od osnovnih pravila su sledeća:
* Recite „hvala“ i za najmanje usluge, jer će vas ljudi više ceniti i rado će vam pomagati.
* Izvinite se kada pogrešite.
* Slušajte druge dok govore bez prekida i upadica.
* Dajte drugima komplimente.
* Ne hvalite sebe, pustite druge da uvide vaše kvalitete i uspehe.
* Govorite ljubazno sa ljudima.
* Ne ogovarajte.
* Ne pretvarajte se. Kažite ono što mislite, ali probranim rečima, bez vređanja tuđih stavova.
* Ne rugajte se ljudima.
* Vodite računa o svojoj pojavi, izgledu i načinu nastupanja, prilagodite odeću prilici.
* Ponašajte se u skladu sa situacijom i mestom na kome se nalazite.
Iako je porodica temelj vaspitanja, jer ono što nosimo iz kuće, čini nas ovakvim ili onakvim, pojedinac često ne može da se odupre uticaju društva. Ako se drugi rugaju našoj učtivosti, ukoliko nam se podsmevaju kada smo srdačni i prijatni ili nas prozivaju zbog solidarnosti, vremenom ćemo se povući i početi da se ponašamo onako kako je sada društveno prihvatljivo.
Ako je svet lepih manira kod nas potopljen, pitanje je šta možemo da učinimo da ga ponovo izbacimo na površinu. Božović dijagnostikuje ovo stanje kao napredovanje u nazadovanju, navodeći aforizam Milana J. Mihajlovića, koji je zabeležio u svojoj knjizi „Neošišani“: „Umrla nam je i poslednja nada. Eto, to je najveći genocid“. Međutim, nije sve baš izgubljeno.
– Iako Kundera kaže da čovek nema moć bez nade, ali da optimizam miriše na gluposti, uspravljanje je moralni imperativ savesti. Da bi preživeo, čovek ne može da puzi, mora da uzdigne kičmu i da se bori.
S obzirom na to da je sistem teško menjati, a sistem je sačinjen od pojedinaca, najbolje je krenuti od sebe…
