O nama – Ivo Andrić

U nas nije mali broj ljudi koji rešenje svojih glavnih životnih pitanja očekuju odnekud spolja, od drugih ljudi ili od nadzemaljskih sila, a ne trude se da u sebi razviju snage koje bi same mogle rešavati ta pitanja, ili doprineti njihovom rešenju.
Ponekad mi se čini da nas ima takvih srazmerno više nego i u jednoj drugoj evropskoj zemlji, i da su takvi i oni koji to ne bi smeli da budu i koji na prvi pogled i ne izgledaju da jesu.
Nisu naši ljudi ni gori ni bolji od ostalog sveta, ali nevolja je u tome što se u međusobnim odnosima i poslovima nedovoljno dogovaraju, što više razgovaraju nego što pregovaraju i ugovaraju, a posle, kad vide da im dogovoreni posao ne odgovara i kad među njima nastanu nesporazumi i sporovi, previše pogovaraju, prigovaraju i ogovaraju; izgovaraju se ili nastoje da jedni druge podgovore ili nadgovore. Pa onda nije čudo što o čistim i razumnim odnosima ne može biti govora.
Takav je “naš čovek”, onaj pravi. Ne misli ni mnogo ni istrajno. Ali čim uspe da skrpi nekako jednu misao u glavi, prva mu je briga ne da tu misao razrađuje, proverava i upoređuje kritički sa onim što drugi ljudi o istoj stvari misle, nego da svoju misao proglasi za jedinu tačnu i jedinu pravu, a odmah zatim da između nje i svake tuđe misli iskopa što dublji rov prezira, mržnje i borbe do istrebljenja. U toj borbi on ponekad pokazuje ljudoždersku revnost na reči i delu. Sreća što u nas ima dosta i takvih koji su drukčiji i koji nisu pravi “naši ljudi”.