Narodni meteorolog medved Miša iz Zoološkog vrta u Beogradu nedavno je netačno prognozirao rani dolazak proleća. On je na Sretenje, kada se po narodnom verovanju predviđa vreme, izašao iz jazbine i , pošto se nije uplašio sopstvene senke, tim gestom najavio skore prolećne dane. Da se, nekim čudom, uplašio, označilo bi to nastavak zime. Medved Miša je crni azijski medved poreklom sa Tibeta. Živeći među nama naučio je sve o srpskim verovanjima i običajima. Na radost prestoničkih reportera Miša je napustio svoj bivak kako bi doručkovao omiljene jabuke i kruške, što čini svakog jutra, pa i na praznika Sretenja. Naravno, medvedi u zatočeništvu zimi nikad ne spavaju, ali su snimci MIše kako „pogađa“ vreme uvek zanimljivi medijima i publici.
Zbog blage zime ni mrki medvedi iz Nacionalnog parka na Tari nisu zimovali u svojim brlozima. Populacija mrkih medveda na Tari broji oko 60 jedinki, od kojih je 18 medveda markirano i imaju svoja imena. Tokom zime su se slobodno kretali i posećivali hranilišta. Čuvari Nacionalnog parka su pratili njihovo kretanje i zaključili da se nisu prepustili dubokom zimskom snu.
S druge strane Atlantika mrmot Fil iz savezne američke države Pensilvanije važi za najpouzdanijeg meteorologa za celu severnu zemljinu hemisferu. On je 2. februara, na Dan mrmota, pred milionima televizijskih gledalaca prognozirao da će zima trajati još šest nedelja. Nije ga zbunila pažnja bezbrojnih medija a ni obiman obrok, tako da je njegova vremenska prognoza opšteprihvaćena na našoj zemljinoj polulopti.
Preteča savremene metorologije je pagansko „vračanje o vremenu“. Bezbroj je tumačenja vremenskih prilika u svim godišnjim dobima spram pojava u prirodi, prema ponašanju domaćih i divljih životinja i životu biljnog sveta. Starinska verovanja i običaji vešto su umetnuti u hrišćanstvo, tako da je vreme na neke velike crkvene praznike često pokazatelj hoće li sledeća godina biti rodna ili nerodna, kišna ili sušna, a neretko ukazuje i na krupne istorijske događaje. Svima dobro poznat primer je „grom na Svetog Savu, kad mu vreme nije“, pred početak Prvog srpskog ustanka, opevanog u epskoj narodnoj pesmi „Početak bune na Dahije“.
U Valjevu i okolini ustaljeno je verovanje da se zima produžava ukoliko je na Sretenje toplo i sunčano, baš kakvo je i bilo vreme 15. februara. Večina Valjevaca brzo i lako se odrekla zimske odeće, a kafići na otvorenom bili su prepuni gostiju, jer je spoljna temperatura u najtoplijem delu dana iznosila 19 stepeni u plusu. Ni nalik na polovinu februara! Međutim, teško je opovrgnuti narodnu mudrost koja kaže: Ako se mačka u februaru sunča, u martu trči za peć.
/redakcija/
