Poraz od čačanskog Borca rezultatom 4:0 i remi sa FAP-om u Priboju poslednji su rezultati fudbalera Budućnost Krušika. Sudeći po onome što se čulo pre početka sezone daleko od očekivanih. Upravo zbog svega pred prvi pomenuti susret rukovodstvo kluba angažovalo je Alena Tupajića, stručnjaka rođenog 1975. godine koji je u igračkoj karijeri zanimljivo nosio dres i Budućnosti i Krušika, a do kraja polusezone imaće priliku da popravi bodovno saldo i približi klub gornjoj polovini tabele.
Svestan težine zadatka, trener koji se može pohvaliti radom u zemljama poput Japana, Vijetnama i Kuvajta sa zadovoljstvom je prihvatio ponudu da se bar na nešto više od dva meseca vrati u sredinu za koju ga vežu lepe uspomene.
– Valjevo je grad u kojem sam, volim da kažem, živeo, radio i odrastao. Duži niz godina gajim prijateljstvo sa predsednikom kluba Rodoljubom Paunovićem, a neformalno smo razgovarali i pre početka sezone kada su moje ambicije ipak bile vezane za novi odlazak u inostranstvo nakon poslednje sezone u kruševačkom Napretku. Ovo je težak trenutak za klub, ja nisam mađioničar, ali ću se truditi da izvučem najbolje što mogu iz ekipe za ova dva meseca, odnosno kraja polusezone. Dva dana pred duel sa Borcem i tokom prošle nedelje video sam sve što me interesovalo. Nikada u karijeri nisam loše pričao o svojim kolegama pa tako neće biti ni sada, Željko Kovačević je odlično pripremio tim, nakon njega ekipu je predvodio Đorđe Lazić, a u Bogatiću nakon njegovog izostanka i predstavnici Budućnost Krušika. Sada sam stigao ja i igrači su za mesec dana morali da se naviknu na četiri pogleda sa klupe i uopšte vizije tima što nimalo nije lako. Ostali smo sa 18 igrača jer su pojedinci u međuvremenu i napustili klub, a zaista ne bih želeo da ulazim u razloge toga. Šta je, tu je, nastavljamo dalje – počeo je priču novi trener Valjevaca.
Upravo zbog visokih ambicija već na susretu protiv Čačana mogli su se čuti brojni povici sa tribina, upućeni igračima, treneru i rukovodstvu kluba. I pored činjenice da nikada nije lako kada se gubi salva kritika postala je uobičajeno stanje za fudbalske terene u našem gradu, pa Tupajića do kraja jeseni ne čeka lak zadatak da bar malo popravi raspoloženje u fudbalskom Valjevu.
– Želeo bih da budemo realni, valjevska publika je opasna i probirljiva, izuzetno dobro poznaje fudbal i primeti nedostatke. Mislim da je pre svega izuzetno bitna podrška za mlade rukovodioce kluba i ekipu u kojoj su četvorica nešto iskusnijih fudbalera. Ono što sam zatekao i trenutno mogu da vidim jeste da ova ekipa na kraju sezone može biti plasirana između šeste i desete pozicije. U slučaju da prikupimo oko 20 bodova na proleće se može polako pripremati za narednu sezonu sa mladim igračima kojima je potrebno iskustvo u ligi koja nije laka, što zbog putovanja, ali i kvaliteta igrača. Ponavljam, nemam čarobni štapić, međutim mislim da bi već protiv Poleta pojedinci mogli aplauzom ispratiti poteze igrača. I oni bi sigurno pokazali znatno više da već nakon nekoliko minuta sa tribina ne čuju kritike poput onih zašto je neko na klupi, a ne na terenu. To nije sigurno put za bolje dane valjevskog fudbala – jasan je Tupajić.
Čak 27 godina prošlo je od dresa Krušika i služenja vojnog roka, kada se prvi put bolje upoznao sa Valjevom. Sećanja na taj period i nešto manje od tri decenije ne blede, naročito ako se zna da je fudbal u gradu, ali i čitavoj državi bio na znatno višem nivou.
– Moj otac je igrao za nekadašnji Elind, a inicijator cele priče vezane za moj dolazak je jedan od najboljih valjevskih fudbalera ikada Milan Ciga Petrović. Nakon omladinske škole Crvene zvezde i pirotskog Radničkog predstavnici tadašnjeg Krušika pokazali su interesovanje za mene. Pamtim taj period, kada je dobro poznata fabrika stajala iza kluba, na tribine su stizali i ljubitelji fudbala iz okolnih gradova, a mislim da ni na jednom meču nije bilo manje od 1.500 gledalaca. Ako se vratimo na malopređašnji deo razgovora, tadašnja Budućnost je igrala u višem rangu, ali nije bilo velikog rivaliteta. Jedan klub je igrao subotom, drugi nedeljom i ljubitelji fudbala su masovno podržavali i jedne i druge. Valjevo sam upoznao kao predivan grad, tu su se desile i neke ljubavi, a o tome kako sam prihvaćen ukazuje podatak da i po završetku služenja vojnog roka nismo završili saradnju, zadržao sam se još jednu polusezonu. Veliki uticaj na mene imao je pomenuti Petrović, koji koliko sada vidim nije aktivan u lokalnim klubovima. Nakon toga i 2006. godine stigao sam na poziv čelnih ljudi Budućnosti, pa eto mogu da se pohvalim nastupima za oba kluba – kroz osmeh dodaje mladi stručnjak.
Po završetku igračke karijere sagovornik je podvukao da je odmah bilo jasno da će početi i trenersku koja traje već 12 godina.
– Počeo sam u Beogradu sa Karaburme, mada značajno iskustvo stekao u Trudbeniku. Ovaj klub predvodio sam kao sportski direktor, vodio seniorski tim, mlađe selekcije…. Mislim da je to pravi put, za razliku od pojedinaca koji pravo “iz kopački” žele da vode tim u Superligi. Prvi inostrani angažman imao sam u Japanu 2016. godine, gde je došao i veliki uspeh sa jednom srednjom školom iz Tokija i prvom pozicijom na turniru akademija iz te države. Nakon toga kreće profesionalni uzlet i rad sa Ljupkom Petrovićem u Vijetnamu, čovekom koji je zaslužan za najveći uspeh našeg klupskog fudbala sa Crvenom zvezdom. Titulu u pomenutoj državi izgubili smo bukvalno u poslednjem kolu, ali je to za mene bilo fenomenalno iskustvo. Kao pomoćniku Petrović mi je dao odrešene ruke da maksimalno napredujem na brojne načine, a nakon otkaza za njega i ja sam se vratio u Srbiju – nastavlja priču Tupajić.
Na red su ponovo došli beogradski klubovi poput Zvezdare i BSK-a iz Borče u nižim beogradskim ligama, dok je pre dolaska u naš grad Tupajić bio deo stručnog štaba pojedinih klubova Superlige Srbije.
– Postao sam na neki način “vatrogasac”, jer su pozivi usledili kada klubovi nisu bili u idealnoj situaciji. Zbog neslaganja sa rukovodstvom napustio sam Borču i pored činjenice da se ekipa nalazila u vrhu, a ubrzo dobio i poziv Zorana Milinkovića, stručnjaka koji je predvodio i Partizan. Zajedno sa njim radio sam u Kolubari, gde zbog stvari koje nisu imale veze sa fudbalom nismo stigli do Superlige završivši iza Zlatibora, zatim Kuvajtu, kratko u Borcu iz Banjaluke, Radničkom iz Kragujevca i Napretku. Ostaje žal što sam Kruševljanima nakon plasmana u plej – of nismo upisali bolji učinak, međutim i to je bilo veliko iskustvo u karijeri. Trenutno sam u Valjevu i verujem da ću bar do kraja ove polusezone pokušati da ostvarim što bolji rezultat – završio je Tupajić.
Dve prilike da poprave bodovni saldo Valjevci će imati u narednih desetak dana, najpre ove subote od 15 časova dočekuju Polet iz Ljubića, a sedam dana kasnije i kraljevačku Slogu. Ekipa Budućnost Krušika trenutno se sa sedam bodova nalazi na deobi osme pozicije zajedno sa Slogom iz Bajine Bašte, Rađevcem i Realom iz Podunavaca.
