Ових дана је, у издању Народног музеја Ваљево из штампе је изашла књига др Александра Недока:ВАЉЕВО – српски ратни хируршки центар и град-болница у епицентру велике епидемије 1914. – 1915.
Устаљени појам Ваљевска болница, бар када је реч о првим годинама Великог рата, не односи се на конкретан болнички објекат или болницу као институцију, већ означава склоп специфичних догађаја услед којих је цео град постао једна велика болница.
Првих ратних месеци 1914. године у ваљевским болницама збрињавани су рањеници из Прве и Друге непријатељске офанзиве. Овај период је, због бројних страдалих, био прожет веома тешким тренуцима, нарочито током Друге офанзиве. Осим прилива великог броја рањеника тада је стање у граду додатно отежано и доласком бројних избеглица. Ваљево већ тада постаје град – болница. У насељу које је са најужом околином имало око 8.000 житеља у појединим тренуцима боравило је више десетина хиљада људи. Упркос огромним потешкоћама, српски санитет се, уз подршку грађана Ваљева и страних лекарских мисија, суочавао са више или мање очекиваним проблемима, са којима је имао искуства: ранама од метака и шрапнела и болестима као што су трбушни тифус, дизентерија, рекуренс… После Треће аустроугарске офанзиве, краткотрајног освајања (16. новембар – 9. децембар) и велике српске победе у Колубарској бици, повратком војске и становништва у ослобођени град Ваљево се суочило са страхотама епидемије пегавог тифуса енормних размера. Док је у целој Србији оболело преко пола милиона људи, а број умрлих војника, цивила и заробљеника процењен на преко 170.000, сматра се да је у време епидемије (децембар 1914 – мај 1915) у Ваљеву и његовој околини умрло више од 3.500 војника, 4.000 цивила и око 2.000 заробљеника. У јеку епидемије умирало је дневно 100, 150, па и више оболелих. Међу њима су били и многи лекари и болничари.
Овим догађајима посвећена је књига др Александра Недока ВАЉЕВО – српски ратни хируршки центар и град-болница у епицентру велике епидемије 1914. – 1915.
Књига је настала на основу ауторовог вишедеценијског бављења темама историје српског санитета и представља синтезу претходних објављених и необјављених ауторових радова. Њену окосницу чине делови из монографије Српски војни санитет 1914-1915. године, коју је аутор приредио заједно са Браниславом Поповићем и необјављена излагања са скупа са годишњег састанка Хируршке секције Српског лекарског друштва посвећеног хируршкој санитетској помоћи у Првoм светском рату (Дивчибаре 26. 09. 2014), као и са скупа који су, поводом сто година од ваљевске ратне болнице, организовали Архив Србије и Историјски архив Ваљево (Ваљево, 30. 10. 2015), с тим што су на основу додатних истраживања, анализа и синтеза, ови текстови у већој мери измењени, допуњени и обогаћени прилозима, и сада, као јединствена целина, у виду ове монографије презентовани пред стручну, научну и широку јавност. Уредник и приређивач монографије је др Владимир Кривошејев.
У својој рецензији за ову књигу генерал, доцент др Вељко Тодоровић је написао и следеће реченице:
У овој књизи је, кроз рад санитета у току једне ратне године, приказана и епопеја античких размера српског народа и његове војске, епопеја која се кретала од суноврата, пораза и ризика од потпуне пропасти до величанствене победе и ослобођења јужнословенских народа. Приказан је део тешке и неравноправне борбе малог и нејаког али поноситог народа за своју слободу и опстанак. У тој борби је плаћена велика цена у људским животима и материјалним добрима. Али, послата је јасна порука „граду и свету“ да слобода нема цену и да због тога не треба ни покушавати да се одузме онима који знају да је цене, којима је то основна и највећа вредност и који су је у својој историји више пута скупо плаћали.
Други рецензент, професор др Драган Микић је између осталога написао::
Рецензент има потребу да скрене пажњу да и сам др Недок, као један од водећих познавалаца прошлости српског војног санитета у уводној речи своје монографије са поносом истиче зашто и како се бавио историјом војне медицине. Због драматичног заокрета у изнетим ставовима и већег броја нових коментара и закључака аутора монографије неопходно је указати на најважније чињенице из живота и рада др Недока цитирајући његове речи: „корени су дубоки и дуготрајни, трају још од истраживања времена када је мој прадед мајор др Стеван Недок у време Другог српско-турског рата 1877-1878. боравио у овим просторима…“ и додаје „када је после Великог рата мој отац Светозар, носилац Албанске споменице, био војни судија у Команди Дринске дивизијске области у Ваљеву…“
