SRPSKO NARODNO POZORIŠTE – Po motivima dela Ive Andrića NA DRINI ĆUPRIJA

I više od toga. Kulturni, i ne samo kulturni događaj, kao i pokazatelj čudesnosti pozorišne umetnosti i njenog hvatanja u koštac sa najbolnijim mestima suve i surove realnosti. Bez sumnje zavređuje epitet “ne propustiti”. Vremenski raspon obuhvata od 1571, kada je Mehmed paša Sokolović počeo izgradnju višegradskog mosta (koja je završena 1577) do ratova devedesetih na ovim prostorima.

U dva sata i četrdeset minuta koji se gledaju netremice nižu se, između ostalog, pozorišno uzbudljive i upečatljive scene istorijskih vrtloga i kasapnica; od turskog zuluma preko Austrougarske čizme, te Prvog i Drugog svetskog rata do krvavog raspada Jugoslavije. A zastrašujući zajednički imenitelj je ne toliko interes velikih sila i surovost kojom ga ostvaruju nego mi sami. Spremnost ljudi da nekadašnjem turskom agi, nemačkom oberštrumfireru ili današnjem, kako ga zovu, mindžamentu i predstavnicima vlasti, duboko se klanjajući, služe bezuslovno, savijajući kičmu do zemlje a satirući, ako treba i najsurovije, onog do sebe, onog najbližeg. Mržnja prema onom do sebe (pojedincu ili narodu) i idolopoklonstvo onom iznad sebe jesu perpetuum mobile ovdašnje istorije, današnjice i sudbine. Iskroje tako ljudi “vreme koje se ruga razumu”, vreme “kada pamet zaćuti, budala progovori, a fukara se obogati.”

Na ispraćaju jednog za drugim istorijskog cunamija čuće se uvek isto “plašio sam se više nego što je trebalo, ćutao više nego što sam morao”.

A tako su ljudi i ljubav porazili; od kako se lepa Fatima u Drinu bacila do naših dana.

I kad u poslednjoj deceniji 20. veka mlad čovek poželi da napusti ovaj ratom zahvaćen prostor, kazaće: “Nije mene strah ostati, nego me strah šta ću ovde da postanem ako ostanem.”

Predstavu u najboljem smislu obeležava to što se igra na nekoliko jezika (sa titlovanim prevodom), odlična muzika (Irena Popović), kao i scenografska (Marija Kalabić) i kostimografska (Tatjana Radišić) rešenja.

Dramaturg: Svetislav Jovanov