Politika zaštite životne sredine podrazumeva usklađivanje života i svih aktivnosti ljudi sa principima održivog razvoja, odnosno poštovanje ograničenja životne sredine u odnosu na naše želje i potrebe.
Međutim, sve češće ekologija i ekološki problemi se koriste za kratkoročne političke promocije. Politizacija i zloupotreba ekoloških pitanja, blokada saobraćajnica i sprečavanje slobode kretanja građana je neprihvatljivo ponašanje i za svaku osudu vinovnika ovakvih postupaka. Njihovi postupci ne doprinose unapređenju životne sredine, niti im je ekologija krajnji cilj, već samo sredstvo za postizanje svojih niskih političkih pobuda. Blokadama saobraćajnica, važnih za život naših građana, samo pokazuju svoje stvarne motive da neprezajući ni od čega, šire neistine, uzbunjuju i svađaju građane.
Politizacijom ekoloških tema nisu doneli ništa dobro ni građanima, ni životnoj sredini, ni ekologiji kao nauci. Da su im namere bile čiste angažovali bi se da zajedničkim snagama svi pomognemo u rešavanju ključnih problema u gradu poput nestašice pitke vode u Lukavcu, divljih deponija u okolini Valjeva kao i prekomerno zagađenje vazduha u zimskom periodu. Njihova ekološka rešenja su blokade puteva!
Našim rekama širom Srbije plutaju flaše, automobilske gume i otpad, a novooformljeni ekološki pokreti, zabrinuti za ekologiju nisu se setili da organizuju ni jednu akciju čišćenja priobalja reka u bilo kom gradu, ali su se dobro organizovali da blokiraju saobraćajnice, prave metež po gradovima i kažnjavaju nedužno građanstvo. Neostvareni, istrošeni političari koji su već imali prilike da vladaju Srbijom, tada im životna sredina bi potpuno strana, sada se pojavljuju kao zaštitnici iste pa u kombinaciji sa neuspelim trgovcima alternativnih izvora energije koji su, nakon propalih kombinacija za lično bogaćenje, preko noći postali veliki ekološki aktivisti. Tu su i nevladine organizacije u čijem rečniku zaista postoji reč ekologija, ali njihove ciljeve mahom određuju finansijeri.
Određene građanske inicijative, udruženja i opozicione partije, krajem prošle godine na društvenim mrežama i putem medija skreću pažnju na ovu temu, i raznim aktivnostima poručuju da neće rudnik u svom komšiluku.
Grupa ” VALJEVSKA KOLUBARA neće rudnik ” kako navode na društvenim mrežama formirani su sa ciljem da okupe i informišu ljude iz našeg kraja o istraživanjima rude litijuma, borata i rudnika u najavi u dolini Kolubare, kao i o opasnostima i problemima koji bi nastali u slučaju realizacije ovog projekta. Kako navode grupa će takođe pokušati da animira i podstakne ljude na razmišljanje i učešce u pojedinim ekološkim pitanjima i akcijama.
“Mi treba da se ujedinimo oko jednog cilja – da informišemo ljude, da ne dajemo svoje njive i bašte za njihove bušotine i da težimo tome da ne dozvolimo otvaranje rudnika u Kolubari. Što više bušotina budu imali , rezultati su im merodavniji a to je lošije po nas!”, naveli su na Facebook stranici.
Pravni zastupnik pokreta “Marš s Kolubare” je Sreten Đorđević, poznat široj javnosti po blokadi puta Valjevo-Beograd u Popučkama.
Aleksandar Jovanović Ćuta postaje veliki borac protiv malih hidroelektrana, kada njegov zahtev za izgradnju mini-hidroelektrane je odbijen od strane Ministarstva rudarstva i energetike, postaje ekolog.
Slobodnomisleći Lokalni front u Valjevu skoro da nema svojih pristalica, a svaki vid okupljanja za ovu političku grupaciju predstavlja promociju i način da skrenu pažnju javnosti, a ekologija za njih je neiscrpna tema.
I naravno još jedna potvrda šta je u pozadini ekologije je poseta Vuka Jeremića Lukavcu. Ni sam Jeremić medijima nije znao da kaže koji su razlozi njegove posete, da l´ politički, ekološki ili privatni. Ali je istakao da je došao na poziv školskog druga Dušana Arbajtera, koji je poznat meštanima po uzgoju borovnice i najdublje iskopanom bunaru preko 100 m, kako rekoše bez dozvole. Iz prethodno navedenog možemo zaključiti ako Jeremić nije došao da drži političke govore meštanima, onda je sigurno zbog zalivanja borovnice.
Tom prilikom meštanin Lukavca i Jeremićev školski drug Dušan Arbajter je izjavio da istražne bušotine mogu da nanesu nenadoknadivu štetu životnoj sredini zbog izlivanja zatrovane vode koja uništava živi svet i truje zemlju. Na osnovu ove izjave nameće se pitanje da li je voda u bunaru Arbajtera kontaminirana s obzirom da je dubine preko 100 m i da istom zaliva borovnicu?
U javnosti se pominje činjenici da je zbog geoloških istraživanja na području Lukavca zvanično potvrđena kontaminiranost vode u bunarima dva domaćinstva, Cvetka Jovanovića i Dragana Tadića.
Po rečima meštana ovog kraja domaćinstvo Cvetka Jovanovića ima dugogodišnji problem sa bunarskom vodom koju godinama ne koriste za piće, a gradske vode još uvek nema. Iz navedenog može se samo zaključiti da uzorkovanje vode iz Cvetkovog bunara je marketinški potez samozvanih ekologa.
Ovim i sličnim napadima i neproverenim tvrdnjama degradira se čitava jedna struka, rudarstva i geologije, koja je doprinela razvoju civilizacije i koja se kao i sve oblasti društva značajno unapređuje iz dana u dan. Najveći neprijatelj i najveća prepreka, u razumevanju načina i metodologije u celom procesu istražnih radnji je neznanje.
Nauka je bila i ostala ta koja nam pruža uvid u nove istine i oslobađa nas od neznanja. Da nije bilo izuma ne bi ni bilo unapređenja društva. Nauka je na primer izlečila neke bolesti, zbližila nas kroz putovanja i modernu komunikacijsku tehnologiju i pomogla nam da bolje razumemo i odgovorimo na ekološke izazove. Nažalost postoji i druga strana medalje, jer naučnici se ne slušaju dovoljno, naučne činjenice se često zanemaruju i dovode u pitanje. Sve se pogoršalo od kada društvom vladaju mišljenja umesto činjenica, ali i sve većom politizacijom nauke.
Na osnovu svega navedenog postavlja se pitanje zašto pomenuta istraživanja nisu smetala godinama unazad , da li je slučajnost da se sve događa u vreme predizborne kampanje?
Na čemu se temelje tvrdnje ekoloških aktivista o površinskim kopovima kada ne postoje nikakve indicije o takvim radovima. Da li su u pitanju interesi malih političkih grupacija, sa ciljem uzbunjivanja javnosti u nedostatku ideologije i prikupljanje pristalica u borbi za politički opstanak.
Da li razvoj tehnologije ima svoje limite i da li je potrebno očuvati poredak u kome određeni deo sveta treba da ostane u dominantnom položaju, zaustavljajući pritom bilo kakav pokušaj da ih neko sustigne?
Da li je ekologija postala paravan za ostvarivanje ličnih interesa, a okupljeni na protestima sredstvo za manipulaciju?
Ko može Valjevo da voli više od Valjevaca?
Na kraju nam jedino preostaje da se uzdamo u sopstvenu svest o značaju zajednice i u svoju sposobnost da prepoznamo najvažnije zajedničke ciljeve.
V.K.
