Naslovna kultura „NA SLIKARSTVO MOME ANTONOVIĆA NE MOŽE SE STAVITI TAČKA“

„NA SLIKARSTVO MOME ANTONOVIĆA NE MOŽE SE STAVITI TAČKA“

190
0

U Internacionalnom umetničkom studiju „Radovan Trnavac Mića“, svečano je sinoć otvorena izložba crteža i slika istaknutog akademskog slikara Momčila Mome Antonovića. Pred publikom je 28 dela nastalih u periodu od 1972. do 2016. godine, koja su deo bogate zaostavštine ovog izuzetno plodonosnog srpskog umetnika, nekadašnjeg dugogodišnjeg profesora i dekana Fakulteta likovnih umetnosti u Beogradu. Izloženi radovi, koje je autorova porodica ustupila za potrebe ove izložbe u Valjevu, nisu retrospektiva, ali su sažetak i nit koja povezuje promišljanje, viziju i delo Antonovića – pravog umetnika posvećenika, koji je, kako je sam govorio, celog života slikao sliku koju je sanjao.

Predmet Mominih crtačkih opservacija uvek je bio čovek, predstavljen kao usamljena, ogoljena, naga i suštinski rezignirana individua. Težio je da na papir prenese ljudski doživljaj i sve ono što ga je ljudski i umetnički provociralo. Na izloženim slikama, posmatrač može videti kako izgleda Beograd iz Antonovićeve vizure. Reč je o kompozicijama snažnog kolorita, na kojima su istaknuti simboli grada koji ga je opčinio i u kojem je stasao kao umetnik.

Istoričarka umetnosti Marina Cvetanović kazala je na svečanosti otvaranja izložbe da je u svojoj likovnoj kritici poistovetila sliku i ličnost Mome Antonovića. Slika je, kako je istakla, znak jednakosti sa Momom Antonovićem, znak jednakosti sa linijama, bojom, osećanjem, ekspresijom i nadrealiizmom. A, bez ekspresije, osećanja i nadrealizma, prema njenim rečima, nema umetnosti.

Moma Antonović je linijom počinjao. Počinjao je čoveka, i uvek čoveka. U prvi delima, kada je radio asocijativno slikarstvo, kroz te zavese osećanja i oluja nalazio se čovek. I kada je crtao groteskna lica i tela, to je takođe čovek sa svim svojim osobinama i osećanjima, koja svako od nas poseduje. Pravio ih je bojom i toliko smelo, razigrano i moćno, toliko nekad grubo, a nekad toliko osećajno, da kada se čovek zadubi pred bilo kojom od tih slika može to da doživi… Nemojte misliti da može da se stavi tačka na slikarstvo Mome Antonovića, jer zaista ne može. Dokaz je ova izložba u ovom divnom prostoru i u svakom budućem gradu, budućoj izložbi, sa nekim drugim izborom slika ili crteža, uvek će se drugačije doživeti, a opet isto – SLIKA Mome Antonovića. To njegovo osećanje, taj njegov čovek, svako od nas. Jer on nas prosto parališe pogledom sa tog platna, sa crteža, očima, opet linijom, opet bojom. Dakle, svim tim slikarskim divnim tehnikama i oruđem. I to je nešto što je okosnica, najpre čovek i ta likovnost kojom je on vladao, nepogrešivo u svakom trenutku i u svim decenijam kroz svoj rad, naglasila je Marina Cvetanović.

Živorad Ajdačić, generalni sekretar Kulturno-prosvetne zajednice Srbije, govorio je na otvaranju izložbe iz ugla dugogodišnjeg prijatelja i saradnika Mome Antonovića.

Meni je posebna čast što sam se družio sa Momom Antonović preko 40 godina, Bio je posvećen kulturi i umetničkom stvaralaštvu, pa je s toga obavljao značajne funkcije u kulturi i umetničkom stvaralaštvu, a posebno unapređenju slikarstva i stvaranju većeg broj mladih slikara, koji su vremenom postali vrhunski slikari naše zemlje. Bio je član mnogih žirija za slikarstvo i likovnu umetnost, tako da je svojim znanjem i nadahnućem doprineo u radu žirija i prepoznatljivosti likovnih imena. Posebna mi je čast bila kada sam otvorio izložbu Momčila Mome Antonovića osamdesetih godina u Skupštini Republike Srbije. Osvajao je mnogobrojne nagrade i priznanja u Beogradu i drugim gradovima u Srbiji, Jugoslaviji i inostranstvu. Od značajnih izdvajaju se Zlatne značke KPZ Srbije, Zlatni Beočug KPZ Beograda, nagrade za životno delo Društva beogradskih umetnika i najveće priznanje u oblasti kulture – Vukova nagrada, rekao je Živorad Ajdačić.

U muzičkom delu programa svečanosti otvranja nastupile su gitaristkinje Muzičke škole „Živorad Grbić“ Anđela Mišić i Anđelka Dragić, koje su izvele kompoziciju „Tico, Tico“, koju je napisao brazilski muzičar i kompozitor Zequinha de Abreu.

            MOMČILO MOMA ANTONOVIĆ, rođen je 1938. godine u Kruševcu, preminuo je 2019. u Beogradu. Akademiju likovnih umetnosti i postdiplomske studije završio je u klasi profesora Nedeljka Gvozdenovića, u Beogradu. Na Fakultetu likovnih umetnosti radio je od 1973. godine, prošavši sva univerzitetska zvanja. Bio je redovni profesor predmeta Slikarstvo i crtanje i u tri mandata dekan FLU. Usavršavao se u Francuskoj, Italiji, Nemačkoj, Grčkoj, SAD, Engleskoj, Škotskoj, Belgiji, Holandiji, Španiji i Mađarskoj. Antonović je bio i gostujući profesor na fakultetima u Budimpešti i Edinburgu. Predavao je i na beogradskoj Akademiji lepih umetnosti. Imao je preko stotinu samostalnih izložba, uz učešće na mnogobrojim kolektivnim izložbama širom sveta. Samostalno je izlagao u Kraljevu, Novom Sadu, Beogradu, Berlinu, Minhenu, Njujorku, Vašingtonu… Redovno je izlagao na izložbama ULUS-a, Oktobarskim salonima i mnogim drugim periodičnim izložbama u Srbiji, kao i u Kairu, Bernu, Firenci, Parizu, Los Anđelesu, Pekingu, Briselu, Edinburgu… Radio je kao ilustrator u „Politici”, „Borbi” i drugim novinama. Opremio je veliki broj knjiga izdavačkih kuća „Nolit”, „Prosveta”, „Borba”, „Mlado pokoljenje”, „Školska knjiga”. Dobitnik je mnogobrojnih značajnih priznanja i nagrada za svoj umetnički rad. Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu.

POSTAVI ODGOVOR

molimo Vas unesite komentar!
Ovde unesite svoje ime