Divčibare- vazdušna banja
Divčibare su za starije Valjevce „terapijsko područje“, mesto oporavka od bolesti disajnih puteva, anemije i raslabljenog organizma, kao i spas od letnje žege. Mlađe generacije u Divčibarama vide nešto drugo- idealnu destinaciju za aktivan odmor, rekreaciju, sportske aktivnosti i različite zabavne sadržaje. I starijima i mlađima planina nudi prelepe predele sa šumama i livadama, blagim i strmijim usponima i povoljnu klimu. Mnogima je samo to i dovoljno.
Divčibarska visoravan u centralnom delu Maljena, udaljena 38 km jugoistočno od Valjeva i na nadmorskoj visini od oko 980 metara, odlikuje se blagotvornom klimom, čiji je uticaj uočio i knez Miloš Obrenović. Boraveći preko leta na planini zbog poslova oko tova stoke, sagradio je za sebe „gospodarske kolebe“, pa se može smatrati začetnikom turizma na Divčibarama. Ne vraćajući se u daleku prošlost, kada su na visoravni nicale bačije zbog ispaše stada i senokosa, prvi važan datum i razvoju Divčibara je 27.decembar 1925. godine, kada je grupa valjevskih ljubitelja i poznavalaca planine osnovala „Zdravstveno društvo Divčibare“ i počela izgradnju prvih drvenih kućica za odmor.
Razvoj Divčibara
Do 1941.godine i početka Drugog svetskog rata Divčibare beleže porast gostiju, ne samo iz Valjeva, već i Beograda, Novog Sada, Pančeva i Subotice, što podstiče izgradnju vila, gostionica i odmarališta. Uoči rata imućni Vojvođani masovno kupuju placeve, ali gradnja objekata i turističke posete naglo prestaju izbijanjem rata. Bilo je potrebno deset poratnih godina da se ponovo krene u izgradnju i to, kada je staranje o Divčibarama preuzeo Narodni odbor sreza Valjevo a godine 1960. su i teritorijalno pripale valjevskoj opštini. Mnogo se ulaže u putnu i komunalnu infrastrukturu, izgradnju pristupnih puteva, električne i vodovodne mreže i u svemu tome, uz Valjevo, učestvuju i država i, kako bismo danas rekli, društveno-odgovorna preduzeća „Krušik“, „Sloga“, ITM-Beograd, PTT-Beograd, „Zmaj“-Zemun i mnoga druga. Ubrzano niču i vikend naselja u centru Divčibara na Marinkovića Kosi, uz obalu rečice Kamenice, po obodima Crnog Vrha i podnožju Golupca. Godine 1952. završen je hotel „Maljen“ a na obližnjem jezeru izletnici plove u čamcima. Vlasnici vikendica, ma odakle došli, postaju Divčibarci. Mnogi od njih, pored uživanja na planini u letnjim mesecima,zapažaju da i divčibarska zima ima svojih čari, pa se prepuštaju sankanju i skijanju niz padine Crnog Vrha. Radi veće afirmacije turizma ustanovljena je turistička priredba „Beli narcis“, koja je priređivana u drugoj polovini maja.
Divčibare pre pola veka
Šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka Divčibare doživljavaju turistički procvat, uprkos čestim nestancima struje, nedostatku kanalizacione mreže i sve istrošenijim putevima. Čuveni valjevski duh je sve to nekako nadomeštao, što je posebna priča. Divčibare su tad imale pekaru, pijacu, dve prodavnice, poštu, apoteku, milicijsku postaju, drvenu baraku „Turist-biroa“ i kiosk, na koji je stizala štampa jutarnjim autobusom iz Valjeva. Divčibarci čekaju u redu da kupe „Politiku“, „Večernje novosti“ i „Sportski žurnal“ a petkom i „Politikin zabavnik“. Potom odlaze na pijac da pazare planinski sir i kajmak, mleko, šumske jagodice i borovnice, pa u pekaru po vruć hleb i lepinje. Glavnu zabavu nalazili su u dugim šetnjama do Crnog vrha, Kraljevog Stola, Golupca i Ljutog Krša i u večernjim komšijskim okupljanjima. Tek sa izgradnjom hotela „Divčibare“, početkom sedamdesetih, zabavni život postaje sadržajniji i zanimljiviji zbog hotelskih svirki vikendom valjevskog benda „ABV“. Petkom i subotom uveče na svirke dolaze ne samo Valjevci, već i Beograđani, pa i prestonički muzičari, glumci i sportisti, koji dalje „šire slavu“ Divčibara. Bend „ABV“ je znao da privuče publiku kvalitetnom muzikom, ali i zabavljačkim talentom, kao važnim sastojkom već pomenutog valjevskog duha. Ostalo je upamćeno da, posle jedne zabave u restoranu hotela, vidno raspoloženi gosti nisu želeli da se raziđu ni u sitne sate. Članovi benda, da im ne bi pokvarili provod , presvukli su se u pidžame i nastavili da ih svirkom uveseljavaju do jutarnjih sati.
Budućnost Divčibara
Već početkom sedamdesetih godina prošlog veka uočen je nesklad između ubrzane izgradnje objekata i nedostajuće komunalne infrastrukture, pre svega kanalizacione mreže. Urbanizacija vremenom uzima svoj danak, o čemu svedoči i anegdota od pre 50 godina, a koja glasi:
Na sednici Interesne zajednice Divčibara početkom aprila 1973.godine razmatra se urbanistički plan ovog turističkog mesta. Većina učesnika podvlači značaj izgradnje kanalizacije na Divčibarama. Jedan od prisutnih, da bi još više podvukao značaj ovog pitanja, hteo je da kaže da nema budućnosti na Divčibarama, ako se ne izgradi kanalizacija, ali se nezgodno izrazio:
„Drugovi, budućnost Divčibara leži u kanalizaciji!“
„Vala, stvarno će budućnost biti u jadu i smradu,ako i dalje dozvolimo da se septičke jame izlivaju i zagađuju cvetne livade!“-dobaci direktor Ustanove za razvoj Divčibara Cale Simić.
U predstojećim godinama i decenijama -vrag je odneo šalu. Nepostojanje kanalizacione mreže postalo je ozbiljan problem.
Divčibare danas
U prethodne dve i po godine slika Divčibara se umnogome promenila na bolje i menja se svakodnevno, zahvaljujući naporima Tima za razvoj Divčibara, koji predvode gradonačelnik Valjeva Lazar Gojković i Vladimir Blagojević, član Gradskog veća zadužen za razvoj Divčibara. Oni su, zajedno sa saradnicima, zakucali na vrata, koja su se otvorila, jer su naišli na razumevanje države, kako predsednika Srbije Aleksandra Vučića, tako i Vlade Republike Srbije, koja je preko Ministarstva za javna ulaganja izdvojila oko 20 miliona evra za infrastrukturno unapređenje Divčibara.
Vladimir Blagojević ističe da je realizacija nekog projekta, kako kaže, jednostavniji deo posla, kojem prethode mnogo složeniji i obimniji zadaci- od izrade tehničke dokumentacije, usklađivanje sa zakonima, dobijanje saglasnosti i dozvola i obezbeđivanje finansijskih sredstava. Neretko, ne teče sve po željenoj dinamici,ali je cilj da sve planirano bude i urađeno.
“ Decenijama unazad su Divčibare u svakom pogledu tavorile. Uz finansijsku podršku države rekonstrisana je saobraćajnica od Krčmara do Divčibara dužine 12 kilometara. Sagrađena je 35 kilovoltna trafo-stanica a u u planu je izgradnja još jedne. Asfaltiran je put do ski- staze, izgrađen je parking za 16 autobusa i 50 putničkih vozila kod Pepine prodavnice, dogodine biće izgrađen još jedan parking u centru kod policijske stanice. Završena je izgradnja „Bajk-parka“ sa dve biciklističke staze pored Crnog vrha. Pri kraju je izgradnja potisnih cevovoda,crpnih stanica i rezervoara radi boljeg vodosnabdevanja u okviru lokalnog vodosistema. Uveden je optički internet. Očekujemo sredstva Ministarstva privrede za izgradnju puta S6 od centra Divčibara do ski-staze na Crnom Vrhu dužine 1,7 km, koja će predstavljati svojevrstan korzo, šetalište Divčibara sa trotoarom, osvetljenjem i odgovarajućim mobilijarom. Sa Turističkom organizacijom Valjevo radimo na brendiranju Divčibara, sa JKP „Vidrak“ osnivamo Odeljenje „Vidraka“ za Divčibare. Neprocenjiva je saradnja sa Odeljenjem za urbanizam i Odeljenjem za građevinsko zemljište i infrastrukturu, bez čijeg rada nijedna investicija ne bi ugledala dan. Od prvobitne ideje, kao temelja, mnogo je usputnih zadataka i posla do ostvarenja.“- kaže Blagojević, uz podatak da je Ministarstvo zaštite životne sredine pokrenulo postupak za zaštitu dela Divčibara kao zaštićenog prirodnog područja druge kategorije radi očuvanja postojećih prirodnih vrednosti.
Reklo bi se da je za turiste i Divčibarce pitanje svih pitanja- kada će Divčibare dobiti postrojenje za prečišćavanje otpadnih voda i kanalizacionu mrežu?
“ To je najvažniji, najsloženiji i najskuplji projekat, koji se se već neko vreme odvija u fazama. Projektno-tehničku dokumentaciju, za koju je iz gradskog budžeta izdvojeno 17 miliona dinara, uradio je Saobraćajni institut CIP. Projektom je predviđena izgradnja postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda i 12 km kanalizacione mreže. Završeno je sve ono što je bilo u obavezi lokalne samouprave. Sada čekamo odobrenje Ministarstva zaštite životne sredine. Izgradnju će finansirati Republika Srbija preko Ministarstva za javna ulaganja a vrednost projekta je 11 miliona evra. Posle izbora izvođača radova izgradnja bi trebalo da počne u prvoj polovini sledeće godine. „- pojašnjava Blagojević.
Na zamerke i primedbe delova javnosti da je početak izgradnje kanalizacione mreže na Divčibarama država sa gradskim rukovodstvom obećala još pre nekoliko godina, možda je svima prihvatljiv odgovor mudrog Duška Radovića koji je, sličnim povodom, poručio kritičarima: Uvek je bolje da se nešto novo uradi, makar bilo gore od onog što nikad nije urađeno!
/redakcija/
